Биоеквивалентни лекови (код нас познати и као „паралеле“ или „замене“) су лекови који садрже исту супстанцу (лек) у истој количини и истом облику (таблете, капсуле, дражеје, ампуле и др.), али их производе различити произвођачи.
Сваки произвођач има право да региструје име за лек који производи. Овим други произвођачи нису спречени да производе истоветан лек, али њихов производ мора имати друго име. Тако се ацетилсалицилна киселина (ASA) продаје као „Аспирин“, „Ацетисал“, „Андол“, „Анбол“, „Мидол“ или „Cor-As“. Уколико ови лекови имају исту количину ацетилсалицилне киселине и у истом облику, онда се они могу сматрати паралелама. Тако су Анбол и Андол паралеле међусобно (имају по 300 mg ASA), али нису паралеле са Аспирином који садржи 500 mg супстанце.
Прописи о преписивању и издавању лекова у државним болницама и апотекама се повремено мењају, тако да је једно време лекар био у обавези да пише хемијско име лека и јачину, а пацијент би у апотеци добио ону паралелу које има, или коју жели (ако је доступно више паралелних лекова). Према важећим прописима, међутим, доктор прописује фабричко – трговачко име лека. Ако у апотеци нема прописаног лека, апотекар може да понуди пацијенту „замену“, а пацијент може такву понуду одбити.
Када се региструје паралела неком постојећем леку, нови лек се тестира тако да се докаже да се ова два лека понашају идентично. Зато је са аспекта лечења потпуно свеједно коју ће паралелу лекар преписати или пацијент користити.
Поред активне супстанце, лек садржи и већи број помоћних супстанци. Код паралелних лекова ове помоћне супстанце не морају бити исте, а често су и предмет пословне тајне. Помоћне супстанце, као и активне, могу изазвати алергијске реакције. Могуће је да особа буде алергична на помоћне супстанце из једне паралеле, а да ту супстанцу не користе други произвођачи. У том случају је јако битно коју паралелу пацијент користи, јер ће на неке бити алергичан а не друге не.