Милан Ракић (30. септембар 1876 — 30. јун 1938)
Ракићев отац био је Мита Ракић, министар финансија 1888. године, а мајка Ана је ћерка академика Милана Ђ. Милићевића. Сестра Љубица је била удата за Милана Грола. Био је ожењен Милицом, ћерком Љубомира Ковачевића.
Основну школу и гимназију завршио је у Београду, а правни факултет у Паризу. По повратку у Србију запослен је у Министарству иностраних дела. Као дипломата прво је службовао у Приштини, Скадру и Солуну. У време Првог светског рата био је саветник посланства у Букурешту 1915. и Стокхолму 1917. године, а крајем рата у Копенхагену. Од 1921. био је посланик у Софији, а од 1927. у Риму. У дипломатској служби је био скоро до смрти као посланик Краљевине Југославије у иностранству. Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 18. фебруара 1922, а за редовног 12. фебруара 1934.
Њему у част установљена је песничка награда Милан Ракић коју додељује Удружење књижевника Србије
(из Википедије)
Очајна песма
Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којим жедним.
Као Хермес стари и с њим Афродита,
Стопи се у мени страшћу твојом целом,
Да сав изнемогнем под витким ти телом,
И да душа моја најзад буде сита...
Кад помислим, драга, да ће доћи време
Кад за мене неће постојати жена,
Кад ће чула моја редом да занеме,
И страсти да прођу као дим и пена,
А да ће, још увек, покрај мене свуда
Бити месечине под којом се жуди,
И младих срдаца што стварају чуда,
И жена што воле, и вољених људи,
Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
Као бик погођен зрном посред чела
Што у напорима узалудним пада
Док из њега бије крв црна и врела...
Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којима жедним...
На једном примерку
„CYRANO DE BERGERAC“
Да, сви Гаскоњци нису из Гаскоње:
Има их, Госпо, широм целог света
Што љубе, пишу песме, јашу коње, —
Пуна је земља гаскоњских кадета.
Но ја сам ипак реткост међу њима:
Не истичем се радо. И сад, ево,
Да ритам буде звучнији, и рима,
Уступам место оном што је пев'о
Роксани некад, нека место мене
Отпева опет песму своју стару,
И нека каже чар љубљене жене
У свом старинском љубавничком жару.
A нико неће видети да сада
Промениле се улоге: Сирано
Говори, пева, плаче, клечи, пада,
— Но ја му речи шапућем лагано ...
Сентиментална песма
По месецу ти шаљем уздах један,
По том у чежњи брату. Нек ти рече,
У тужни час кад зимско пада вече,
Да сам, ко Азра, блед, веран, и предан.
И шта би он, тај месец, коме поју
Од Индије до вечитога Рима
Чежњиву светлост и сањиву боју
Сви песници на језицима свима,
Кад не би тако у глухој самоћи
Тешио срца што се чежњом гуше
И љупким сјајем кроз бескрајне ноћи
Везивао све растављене душе!
И сад, кад сине та старинска Луна
И сетне зраке проспе мојом собом,
Ја чудно пренем и, ко да си туна,
Сва душа моја замирише тобом...
Као бајка
Хтео бих једну ноћ кад месец куња,
Плачеван, кржљав, без сјаја и боје,
А земља има сетан мирис дуња
Што месецима у прозору стоје;
И све да буде тужно, све да буде
Као да свуда јече болна деца,
Растапају се чежње као груде,
И све кроз сутон пригушено јеца;
Па кад на мене падну усне твоје,
Да зајецамо и ми, обадвоје...
Хтео бих једну ноћ венчано белу,
Провидну, светлу, сву у месечини,
Да неземаљски изглед дâ твом телу,
И свакој ствари, и да ми се чини
Ко бајка да је, да то није јава,
Да с месечином све се стапа сада,
И неосетно губи се и пада,
И све нестаје, и све ишчезава —
Па кад на мене падну усне твоје,
Да ишчезнемо и ми, обадвоје...
Три писма
II
Пишем вам, Госпо, из малене избе
У Министарству иностраних дела,
Мислећ на љубав Пирама и Тизбе,
Леандра, Хере — што зна земља цела.
И ко Леандар, што је свако вече
Мореуз тамни препливаво смело
Да драгој Хери реч тек једну рече,
И види уста, и очи, и чело,
И ја бих брда прешао и реке,
И попио бих многу горку чашу,
Сносећи мирно удар судбе преке,
За слатку љубав и милошту вашу.
Но нашто Грци? Мир пепелу њином!
Ти стари лисци уметници беху
Да свој осећај представе врлином,
И лепши изглед даду своме греху.
Ни једном Грку ја не дам преда се!
Ти љубавници с лажним ореолом,
И што се увек лажним перјем красе,
Мањи су од нас и срцем и болом.
Сви Грци, назад! – Ево вече пада,
Сва разнобојна, мирно тече Сава,
И тамномрка над њом, Мала ада,
Кô цвет водени над таласом, спава…
Миришу липе с питомог Врачара.
„Нешто се миче и нешто се мрда“,
И, као око које се отвара,
Засветле ватре с Топчидерског брда.
Како су мирни сви наши пејзажи,
И пуни сете у вечерње часе,
Као да душа патничке нам расе
По њима лута и утеху тражи.
А утеха је, Госпо, тако ретка!
Никада краја наслеђеном болу,
И моје писмо, весело с почетка,
Свршава тужним акордом у молу.
И свако вече, када свет се смири,
У мојој души затрепери сета,
И тихо расте, развија се, шири
Кô црни цвет што само ноћу цвета.
Ах, збогом, Госпо: ево вече пада,
Сва разнобојна, мирно тече Сава,
И сивомрка над њом, Мала ада,
Кô цвет водени над таласом, спава…
III
Синоћ сам, Госпо, пио разна вина,
А све у част и слатко име ваше.
Но свуда беше таква месечина
Да мишљах: пијем њу из сваке чаше.
А кад над липама што мрачне стој
Крајичком изби месец, па се шири
Пун, сјајан, мекан, кô колено твоје
Из црне ти чарапе кад провири,
Ја склопих очи и задрхтах тада,
И све што беше са мном и крај мене,
Редови липа, и људи, и жене,
И та старинска осветљена зграда,
И месечина, и природа цела,
Стопи се намах, за минуту једну,
У јединствену, непрегледну, чедну,
Белину слатку још слађег ти тела…
Жеља
Кад и мени дође час да мрети треба,
Боже, дај да умрем у јесење ноћи,
Насмејан и ведар, у младачкој моћи,
Под раскошним сјајем септембарског неба.
Смрт је тако лака. Ал' пратиља њена —
Сва таштина што се пред смрт снова буди,
И занатске сузе забрађених жена,
И бол извештачен равнодушних људи,
И мантије црне, чираци, и чоја,
Све то тако грубо и сурово дира
И гнусобом вређа осећања моја
Пред скромном лепотом вечитога мира.
О, умрети тако: без писке без света,
Без досадне, глупе комедије смрти,
Нечујно ко мирис увенулог цвета,
И живот и дуго очајање стрти,
Као једним махом, у младачкој моћи.
Под раскошним сјајем септембарске ноћи!
Ти би дошла к мени без сузе у оку,
Иако те бôли раздиру и гуше,
Скривајући јаде и тугу дубоку
У кутима тајним нежне твоје душе.
Ти би дошла к мени и погледом једним
Последње би збогом рекла старом другу,
И милоштом красном и пољупцем чедним
Збрисала би тајну неизбежну тугу.
Доћи! Час је куцно! Ко у срећне дане
Поћи ћемо сами из досадног града,
Поћи ћемо сами у питоме стране,
Далеко од људи, далеко од јада.
О хајд'мо у светлост, у поља, у цвеће,
У чедну тишину успаване ноћи,
У милошту тајну што из звезде слеће
И свечано струји по ведрој самоћи!
Гледај како месец над пољима сија
И облачке ретке растура и ведри,
И трава мирише и растиње клија,
И шуморе тужно кукурузи једри!
Над нама ће небо трептати у сјају,
Грлиће нас благо васељена нема,
Лепршнуће крилом у оближњем гају
Слепи миш, последњи што се на пут спрема.
Па док из даљине грми градска јека
И забаве пусте што низе човека,
И бучно весеље тајанствено хуји,
Запеваће негде скривени славуји,
И природа цела зашумеће страсно,
И поља, и горе, и баште, и врти,
Све што у њој живи поздравиће гласно
Свечани долазак равнодушне смрти.
Заћутаћу тада. Нема речи више,
Пољубићу само твоју руку бледу,
И дишући мирно, све тише и тише,
Оставићу живот, невољу и беду,
Безбрижан и ведар, насмејан и чио.
И склопићу очи занавек. И тада,
Осетићу чудно, као кад се снива,
Са милоштом тајном, што из звезда пада,
И свежином скоро поораних њива,
Сјај очију твојих, болећив и мио.
Опроштајна песма
Ево ме, Госпо, након триест лета
Са проређеном, прогрушаном косом,
Кô привиђење са другога света,
На Пегазу олињалом и босом.
Крај мене штрчи зарђала џида,
А њему, сваког часа, нога клеца,
И зато што смо старинскога вида
Ругају нам се раскалашна деца.
Нека их, Госпо. Нама није криво.
Нека им и то задовољство дамо.
И ћутаћемо. Што бих доказив'о?
Када дорасту, кашће им се само.
Но ја бих, драга Госпо, опет хтео
Свагдашњу пошту да искажем вама:
У памћењу ми још је живот цео,
На срцу ми се не ухвати скрама.
Јест, још у мени прошли живот сјаји,
Чист кô на води лабудово крило,
Јер све је добро и честито било,
Смех, сузе, жеље, наде, уздисаји.
Све је у мени кô на гробној плочи:
Ја прошлост браним од смрти што прети.
Но оног часа кад ја склопим очи,
Тад све ће са мном за свагда умрети.
Ох, није живот рђав што је беда,
И невоља, и мука духу, нити
Што нам судбина вечно заповеда
А прохтеви нам никад нису сити,
Но заборав је, Госпо, сав и свуда,
Заборав свиреп, неумитан, зао.
Ни једна беда и ни један Јуда
Није ми никад такав удар дао
Кô ови тихи, стални заборави…
Ах, драга Госпо, каква су створења,
Прекрасна телом, духом људи прави,
Као небесна нека привиђења
Нестала с овог нашег тужног света,
За која смо се клели да су она
Живота нашег смисао и мета
И да је без њих празна васиона…
Њих данас, Госпо, густи коров крије,
А ми, са нашим ситним навикама,
Живимо мирно даље, благо нама,
Као да ништа никад било није…
Ах, збогом, Госпо, и праштајте мени,
Старе ми очи пуне суза сада,
Док дан се гаси на пролазној сцени
И завеса, ко ноћ, лагано пада…