Војислав Илић (14. април 1862 — 21. јануар 1894).
Рођен је у Београду као син песника Јована Илића. Био је болешљив од детињства и слабо је марио за учење. Школу је напустио после трећег разреда гимназије због слабог успеха. Касније је на своју руку похађао предавања у Великој школи, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се касније и оженио једном од Јакшићевих кћери, Тијаном. Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885. године, 1887. је ступио у службу као коректор Државне штампарије, а 1892. намештен је за учитеља у српској школи у Турн Северину. Исте године постао је писар министарства унутрашњих дела, а 1893. вицеконзул у Приштини, по његовој жељи да иде на Косово. Међутим, његово слабо здравље га приморава да се врати у Београд где је ускоро и умро.
Прва жена Тијана и деца из првог брака су рано умрли. У другом браку са Зорком рођеном Филиповић имао је једну ћерку. Ћерка Светлана је била удата за Радоја Јовановића, државног саветника, њихова ћерка је академик и лингвиста Милка Ивић.
У животу умногоме је делио судбину других писаца свог времена: често је мењао намештења у Београду и унутрашњости, живео у оскудици, велики део времена проводио у кафани и неуредним, боемским животом још више погоршао своје ионако слабо здравље, због политичких уверења бивао прогањан од власти, и умро млад. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису.
(из Википедије)
- Тибуло
- Елегија
- Последњи гост
- Сумња
- * * * <Збогом!… Никада можда нећу…>
- Запуштени источник
- Грађанска врлина
- Пријатељу
Тибуло
Пред хладни Венусов кип, под сенком питоме ноћи,
Тибуло, квирит млад, зачуђен застаде немо,
И чудни гледаше лик. На крилу одмора свога
Ромула вечни град спокојно, тихо је дремô,
А квирит стоји млад,
И с чудне статуе те сањиве не своди очи,
И гледа бајни рад. —
И зора сину већ, а он је стојао будан,
И снова тавна ноћ распусти чаробне власи,
А он је сневао сан — и прекор из сна га трже,
Кроз бурни, цели град, што тајни збораху гласи,
И он је чуо сам:
Несрећни Тибуло наш, богови нека га штите!
Он љуби хладни кам.
Елегија
Престаћу и ја скоро. и са мном, занавек можда,
Спомен љубави тајне зелена покриће трава —
И вечни заборав с њоме. На моме спомену суром
Истрвен натпис биће тад.
Но ти, којој сам певô млад
У тавној, јесенској ноћи, слушајућ’ познате звуке,
Хоћеш ли с тугом побожно склопити руке
За покој умрлог знанца? Хоћеш ли појмити тада
Нејасне речи моје, и терет љубавних јара,
И тајни уздах мој?
О, знај, да љубав моју ни вечност отела није,
Ни густа, зелена трава, што сунце нада мном крије,
Ни хладни прекор твој.
Последњи гост
Поноћ је одаво прошла. У крчми никога нема,
Осим крчмара старог, што згурен крај топлог плама,
Претура дебелу књигу. Напољу мртвило влада,
И ситна кишица сипи и густа царује тама.
Утом се куцање зачу. У крчму уиђе нагло
Чудноват некакав гост, усне му грозно се смеше;
Из празних шупљина очних студена пустош се шири,
У руци држаше косу. То самрт ледена беше.
Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу,
Кад самрт тихо му приђе и мирно стаде над њиме,
Па онда узеде перо с крчмарског прљавог стола,
И својом мртвачком руком записа сопствено име —
И затим у буџак оде. Из танке полутаме
Страшно се кезила отуд… Ветар је влажном руком
Тресао прозоре мутне и тешка храстова врата,
Звиждећи кроз празну крчму суморним и страшним звуком.
Сумња
У раној младости познô сам је лепо,
Њено бледо лице, замишљено чело;
Ја још љубљах тада и веровах слепо,
И у свему видех савршено дело.
Ал’ она се јави једне бајне ноћи,
Кад уживах љубав у чистој слободи;
„Хајде“, рече сумња, „ти ћеш са мном поћи,
Да тражимо пута, што истини води.“
Ја истину волим, па се дигнем с њоме,
Но полазак беше пун борбе и туге;
И ја дуго плаках у лутању своме,
И у ведре дане и у ноћи дуге.
Векови су прошли и времена дуга,
Многа царства пала, а многа се дигла;
Али моја сумња, кô и моја туга,
Још никако није своме крају стигла.
А моја ме мудрост мами сваког дана,
Да се натраг вратим у пределе сретне,
Где сребрни вали тихога Јордана
Запљускују поља и обале цветне —
Где безбрижни пастир у тихој самоћи
Слуша тајни шумор са Мртвога мора,
И скромно верује, да у тихој ноћи
То сâм Господ иде преко мирних гора.
***
Збогом!… Никада можда нећу
Твој мили више чути глас,
Никада неће рука моја,
Грлећи тебе у самоћи,
Расплести твоју густу влас;
Нити ће икад више моћи
Чаробна сенка тавне ноћи
У загрљају наћи нас…
И све то зашто? Ја сам знао:
Туга и радост — све је сан.
И док сам слатки санак снивô,
С гордошћу ја сам очекивô
Растанка нашег тужни дан.
Тако побожно факир пада
Служећи верно богу свом:
Свршетак игре смрт му спрема,
Ал’ он од смрти страха нема,
Него се гордо срета с њом.
Запуштени источник
Разорен источник стоји, окружен високом травом,
И валов, изваљен давно. Из празних, камених груди
Не струји бисерни талас у жарке јулијске дане,
Кроз пусте и мирне стране.
Сува кржљава крушка, кô црна огромна рука,
Суморно над њим стоји. И криве њезине гране,
Наказно пружене горе, кô израз паклених мука,
Од суве, самртне жеге усамљен источник бране.
Некад је на ово место по стази, зараслој давно,
С крчагом на рамену слазила пастирка млада;
И пастир певаше песме у вече, тихо и тавно,
Гонећи весела стада.
Ту сам некад и ја замишљен слазио често
У мајске вечери јасне. Ту беше за мене место
Тајних и слатких жеља. Лисје је шумило тада,
Док бистра и хладна вода у урну мраморну пада.
И прелива се тихо… И вали животних сила
Преливаху се тада из моје млађане душе
Пространо, широко, вољно, кроз места бескрајно мила
Где ветрић, премирућ’ чисто, топлином љубави душе!
Ко забораву мрачном предаде источник живи,
Да плодоносни талас не шуми весело сада?
Где су дријаде нежне са кривим и оштрим српом?
Где су питома стада?
*
Сува, кржљава крушка, кô црна огромна рука,
Суморно нада мном стоји. И криве њезине гране
Наказно пружене стрше с изразом паклених мука
Кô да ме последнњом снагом од мисли очајних бране.
Грађанска врлина
Строг и узвишен предаме је стао,
Оружан мачем и гранчицом крина…
Ах, познајем га, и пре сам га знао,
Са светла ума, правде и врлина.
Сталан кô стена, мудар као змија,
Он чува народ и брани слободу,
Чело му ведро, а поглед му сија
Кô јасна звезда на небеском своду —
Он тиранина мачем повргава,
Он белим крином роба увенчава.
У мудром збору народних отаца
Разговор његов пристојно жубори:
Да, он је једнак и кад клетве баца,
И када речи благослова збори.
Он правду штити а неправду гони,
И срца има спрам бола и туге,
Он теши оног који сузе рони,
Јер су му исти господа и слуге.
А душман ако народу му прети,
Са мачем уме за народ умрети.
Ја га познајем пре много столећа,
Откако служи правди и врлини,
У дворанама државничких већа,
У древној Троји, Риму и Атини.
Видео сам га у мору пламеном,
Што горду Москву у пепео створи:
Он беше већи у пламену њеном,
Но цар велики са којим се бори. —
Његове трубе само успех звоне
Под заставама Марса и Белоне!
Он младост пази. И дарове неба
Очински нежно у душу јој сади,
Одважност лава и чистоћу Феба,
Украсе сјајне у грађана млади’,
Речју и делом он увек предњачи
У светој служби отаџбине своје;
Речју их крепи, а делом јуначи,
У страшне дане да одважно стоје —
Бранећи народ и његова права,
Кад бура бесни и кад игра глава.
Сутон се хвата… И нејасне сени
У танкој магли скривају се редом.
А он је тихо приступио мени,
Но туга беше лицу му бледом.
Он никад није тако тужан био,
И нашто брига и бледоћа ова?
Ах, ја сам видô, макар да је крио,
Траг на рукама од хладних окова:
Изроди нек се тога знака стите,
Он, нема сумње, из Србије иде.
Пријатељу
1.
Да суморне мисли и тугу одстраним,
Хоћу, драги друже, с тобом да диваним.
Згода ми се дала да те, путем овим,
Као дивљу зверку или зеца ловим.
Бадава се молиш… са песмама својим…
Рашчупан и страшан ја пред тобом стојим.
2.
Већ је прошла зима и пролеће влада,
На престолу седи плавоока Лада —
Природа се бујна из мртвила буди
И зеленим плаштом заогрће груди.
Ал’ тај млади живот, који сваког снажи,
Немило ме дира и душу ми дражи.
3.
Шта се мене тиче Ладино весеље,
Или чија радост или чије жеље?
Кô суморни путник на празнику туђем,
Зар за сумњом својом да међ’ госте уђем?
Зар да буним радост што им тако личи,
И са којом штедро пролеће се дичи?
4.
Ето ту је агент, што заљубљен ходи,
Углађен и спреман по последњој моди.
Одмерено, с пажњом, чак и руке шири,
Да у свему буду правилни манири,
Све је „феш“ на њему, све чисто мирише,
И салонским тактом и милином дише.
5.
Ето ту је мати са две своје кћери,
За којима јуре градски каваљери:
Ема је тек зимус клостер оставила,
А Олга јој сестра несравњено мила;
Рукавице носе до лаката обе,
Читају романе и спремају собе.
6.
Ето ту је песник са дугачком косом,
С избијеним оком и руменим носом.
Имање и морал шћердао је давно.
Ал’ је барем име заслужио славно.
Ласкао је подло у песмама роду,
И кô бесно псето мрзио је воду.
7.
Ето ту је Нестор, наш грађанин славни.
Имућан и виђен чиновник државни.
Он је просед човег, али свеж и чио,
Са врлина својих на коњу би био —
Али шта: на коњу? — на доброме хату,
Кад би се врлине цениле по врату.
8.
Ето ту су деца нашег бурног века,
Почевши од момка до зрела човека.
И сва ова група што тумара сада,
Радује се нешто и нечем се нада.
Свак за себе ради, сви за себе живе,
Само се за пропаст узајамно криве.
9.
Па шта ме се тиче њихово весеље,
Или њине наде или њине жеље?
Кô суморни путник на празнику туђем,
Зар са мрачним челом да међу њих уђем?
Зар да кварим радост што им тако личи,
И са којом штедро пролеће се дичи?
10.
Ја нећу да певам… У најдубљем миру
Покидаћу жице и разбићу лиру.
И када их чујем на каквоме већу,
Слушаћу их хладно, ал’ спорити нећу:
Гадићу се само у срцу и души,
И звиждаћу тако — да им звоне уши!