Не бавећи се овде начином настанка имуног одговора, захваљујући коме вакцине постоје и делују, кратак опис како настају вакцине.
Један од најстаријих начина за добијање вакцине је тзв. атенуација, односно умртвљавање. На пример, вирус беснила се може узгајати у низу живих јаја: сваком новом генерацијом (узимањем узорка из једног јајета и преносом на ново јаје) он постаје све слабији. После довољно пасажа (пролазака), постаје довољно атенуисан да се може безбедно дати пацијенту без бојазни да ће изазвати беснило.
Други чест (и релативно једноставан) начин је убијање микроорганизма. На тај начин настају твз. сплит вакцине, јер инфективни агенс у њима више није цео. Проблем са оваквим вакцинама је сам процес убијања - шта ако неки инфективни агенс преживи? Да ли ће организам бити довољно јак да се избори са њим?
Трећи начин је добијање рекомбинантне вакцине. Заиста фантастичан начин, у коме се нпр. у ћелију квасца убризга ген који производи тачно одређени антиген. Најбољи пример је вероватно HBsAg вакцина против хепатитиса Б. О чему се овде ради? Вирус има омотач унутар кога се налази генетски материјал. Битно је да организам буде сензибилисан на омотач. На омотачу хепатитис Б вируса налази се протеин који је назван површински (surface) антиген хепатитиса Б (тј. HBsAg). Произвођач вакцине узме ген који кодира овај антиген, и убаци га у ДНК квасца. Квасац крене да производи HBsAg, и voila! ето вакцине. Која, притом, у себи нема генетског материјала вируса, дакле нема могућности да се инфективни агенс размножава у вакцинисаној особи.
А како се региструју вакцине? Као и други лекови. Пролазе кроз претклиничка и клиничка испитивања, како би се потврдила њихова безбедност и ефикасност. Али то је друга тема.