Наде…

У време када је почела перестројка, Окуџава је написао На ноћној Сретенки, песму о нади, али опрезној нади, из које дефинитивно провејава колико оптимизам, још више искуство...

На Сретенке ночной надежды голос слышен.
Он слаб и одинок, но сладок и возвышен.
Уже который раз он разрывает тьму...
И хочется верить ему.

Когда пройдет нужда за жизнь свою бояться,
тогда мои друзья с прогулки возвратятся,
и расцветёт Москва от погреба до крыш...
Тогда опустеет Париж.

А если всё не так, а всё как прежде будет,
пусть Бог меня простит, пусть сын меня осудит,
что зря я распахнул напрасные крыла...
Что ж делать? Надежда была.

На ноћној Сретенки чује се глас наде.
Слаб је и усамљен, али сладак и узвишен.
Који већ пут он пролама таму...
И желим да му верујем.

Када прође нужда да се за свој живот бојимо,
Тада ће се и моји другови вратити из шетње,
И расцветаће Москва од подрума до кровова...
Тада ће опустети Париз.

А ако ипак није тако, ако све буде као раније,
Нека ми опрости Бог, и нека ми суди син,
Што сам улудо раширио крила...
Шта да се ради? Било је наде.

 

Tagged , . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *