У стриповима које смо читали као клинци, релативно често се појављивао текст „у исто време, на другом месту...“ где се дешава заплет који главни јунак не види. Рецимо да смо главни јунаци ми.
Тако, имамо вести о томе како су особе a и b општиле чак два пута за ноћ у једном ријалити програму, како је Хрват написао писмо (?!) девојци, али га није послао, у коме описује како планира да се макља са неколико стотина навијача, како су Руси пред председником (нашим, не својим) давили куче, за које се он лично јако забринуо, па га је после и помазио (добро, ова вест је заправо генијална, али генијална у својој бесмислености и непотребности, нешто као уметност Марине Абрамович и Јоко Оно). А за то време, на другом месту...
Београд набавио јелку од 83.000 €, што је, гле чуда, управо свота која је била и предвиђена буџетом. Уговор склопљен пре завршетка тендера, а потом (под притиском „јавности“) и раскинут, али ће та скупоцена ствар бити поклоњена граду.
Различите установе за социјални рад купују скупе аутомобиле, које после „уступају“ матичном министарству. Пошто постоји уредба о забрани куповине аутомобила за Владу, а не и за установе.
Премијерка изјављује да неће бити повишице за просветаре, јер раде по три сата дневно, па после деца морају да плаћају приватне часове.
Градоначелник Београда, доктор организационих наука, изјављује да је јавна расправа о буџету то што се о њему расправља у градској скупштини и да он за други вид јавне расправе није ни чуо.
Припрема се измена војних закона, па ће министар војни имати право да одлучује:
- која лица и објекте штити војска, иако немају везе с војском
- који цивили ће се запошљавати у војсци (без конкурса)
- која су удружења грађана од посебног интереса за одбрану земље
и тако даље, и томе слично...