Научни метод, псеудонаука и патолошка наука

Када некоме неку теорију (хомеопатију, шупљу земљу, астрологију, магнетотерапију, Срби народ најстарији, парапсихолошке појаве, креационизам) прогласите за будалаштину, чини ми се да су две класе одговора најчешће: „па и еволуција / општа релативност / квантна механика/... је само теорија“ и „А како ти то знаш? Јеси ли ти видео кад су диносауруси ходали Земљом / био велики прасак / настао Сунчев систем...“ Истина је да нико од нас није стручњак и у физици, и у биологији, и у медицини, и у археологији, астрономији и свим другим научним областима које нападају шарлатани. Али је довољно разумети научни метод да би се раздвојила наука од псеудонауке.

Научни метод

Научни метод датира из дванаестог века, када је његове принципе поставио Ал Хорезми (по коме је име, иначе, добио алгоритам). У Европи се примио у 17. веку, и од онда је алат у свим природним наукама. Онако како га данас доживљавамо, састоји се из следећих корака

1. формулација питања
2. постављање хипотезе
3. предвиђање
4. тестирање хипотезе
5. анализа

Да не би изгледало сувопарно, ево неколико примера:

1. Да ли је брзина светлости различита за два посматрача који се крећу један у односу на дугог (тј. да ли је за једног светлост спорија а за другог бржа)?
2. Да, светлост се креће различитом брзином у зависности од кретања посматрача.
3. Светлост ће бити најспорија за посматрача за кога сунце тек излази (креће се ка Сунцу), најбржа за посматрача за кога сунце управо залази (удаљава се од Сунца), а средњу вредност ће имати за посматрача коме је Сунце у зениту (или меридијану).
4. Спроведу се одговарајућа мерења у три наведена доба дана, или симултано на три изабране тачке на Земљи.
5. Светлост има исту брзину све време. Хипотеза се одбацује, и постављају се нова питања која рађају нове хипотезе.

1. Да ли гојазност утиче на инциденцу (учесталост појављивања) кардиоваскуларних болести?
2. Да, утиче.
3. Гојазнији људи ће чешће оболевати од кардиоваскуларних болести од мршавих.
4. Тестирање хипотезе је у овом случају статистичко - анализира се велики број гојазних и мршавих да би се установило који чешће оболевају од кардиоваскуларних болести, или се анализира да ли међу оболелима има више гојазних или мршавих у односу на просечну популацију.
5. Анализа је такође статистичка - да ли разлика постоји, и ако постоји да ли прелази статистички праг значаја.

1. Да ли неутрино путује брже од светлости у вакууму, или имамо неку грешку мерења које нисмо свесни?
2. Неутрино се креће брже од светлости у вакууму.
3. Неутрино ће прећи пут за t < s/(300000km/s).
4. Независне лабораторије налазе да је потребно време ипак веће.
5. Дакле, наутрино није бржи од светлости, и вероватно имамо неку грешку коју је потребно да откријемо.

Осим ових принципа, данас се постављају још три захтева пред научнике:

1. поновљивост: свако мора да добије исте резултате ако врши тестирање на исти начин;
2. независни преглед: радови се објављују у часописима који ангажују стручњаке из дате области за процену ваљаности рада;
3. бележење и дељење података: очекује се од научника да своје податке учини доступним свима који желе да понове експеримент.

У причи са неутрином, сва три наведена захтева су задовољена, и ова прича је сјајан пример како научна заједница треба да фунционише. При томе, италијански научници који су закључили да је неутрино бржи од светлости нису говорили „Ето, Тесла је то знао још пре сто година“, већ је њихов рад био више у стилу „ово су наши резултати, ми нисмо успели да уочимо било какву грешку која би довела до њих, али с обзиром на значај резултата позивамо све да нас провере још једном“.

При томе, да би хипотеза била научна, она мора бити како доказива тако и оборива. Хипотеза „плави чајник на туфне лети негде између Земљине и Марсове орбите“ је тренутно необорива, па зато није научна. „Постоји најмање једна планета на којој постоји живот, не рачунајући Земљу“ је такође необорива, мада јесте доказива (доказ би био да се пронађе било која планета на којој постоји живот, а обарање ако би неко успео да преконтролише све планете и види да нигде нема живота). Обрнуто, „не постоји ниједна планета осим Земље на којој постоји живот“ је недоказива а оборива. Хипотеза „наш универзум је само један од многих у мултиверзуму, али ни на који начин не интерагује са било којим другим универзумом“ није ни доказива ни оборива.

Права наука захтева стално тестирање, и стално преиспитивање. И прави научници од тога не беже. Специјална теорија релативности, односно дилатација („истезање“, или народски - успоравање) времена и контракција (сажимање) простора услед кретања посматрача, проверавани су много пута. Скретање светлости под дејством гравитације је не само проверено већ се активно користи за посматрање удаљених галаксија тако што светлост која од њих долази бива фокусирана масивним објектима између нас и извора. Лекови лече људе, али се константно проверава њихова безбедност. Теорија еволуције се константно преиспитује, и различити утицаји идентификују, како би се усавршила.

Псеудонаука

С друге стране, повремено се јави будалетина попут Аристотела, која изјави да жене имају више зуба од мушкараца, али никада не пита двоје који имају све зубе да зину да би пребројао.

Псеудонаука је сама по себи по правилу измишљена. Она не нуди никаква објашњења, и најчешће се не развија. Тако ни астрологија ни хомеопатија не нуде разумно објашњење за своје тврдње. И једна и друга падају на независним тестовима. А онда се појављује фраза на основу које је увек могуће препознати псеудонауку - она није општеприхваћена због завере. Нечије, уопште није битно чије. Да ли су то јевреји, масони, илуминати, фармакомафија, католици, муслимани (Арапи), Американци, Абориџини или Лесковчани, нема много везе. Ово је, нпр. случај са српском псеудоисторијом: Срби су некад владали светом, а затим су се сви уротили (осим, можда, Лесковчана) да се то прикрије.

У СССРу је генетика, односно преношење особине на потомство помоћу гена и ДНК, у једном тренутку одбачена као буржоаска теорија („Нас призывают здесь дискуссировать. Мы не будем дискуссировать с морганистами, мы будем продолжать их разоблачать как представителей вредного и идеологически чуждого, привнесенного к нам из чуждого зарубежа, лженаучного по своей сущности направления“), и извесни (на енглеском би рекли „infamous“) Трофим Денисович Лисенко је добио подршку Јосифа Висарјоновича да отпочне истраживања базирана на премиси да се стечене особине могу наследити. Успео је да уназади совјетску биологију, јер су највиђенији генетичари завршили у гулазима или пред стрељачким водом. Тек 1962. тројица научника - Зељдович, Гинзбург и Капица - добили су прилику да јавно оповргну Лисенково учење. Ипак, дотле је већ постао херој социјалистичког рада (у рангу народног хероја), осам пута добио орден Лењина и три пута Стаљинову награду. Сам Лисенко је о својој селекцији научника говорио:

„Для того, чтобы получить определённый результат, нужно хотеть получить именно этот результат; если Вы хотите получить определённый результат, Вы его получите. Мне нужны только такие люди, которые получали бы то, что мне надо.“

И управо ове његове речи говоре у прилог томе да се он бавио псеудонауком а не науком.

Патолошка наука

Патолошка наука и псеудонаука се често преклапају, али патолошку науку можемо сматрати боље дефинисаном.

• Одговор система често није у корелацији са интензитетом параметра који до одговора доводи
• Постоји мали статистички значај резулата и одговор је често на граници мерљивог
• Постоје тврдње о изузетној прецизности
• Предлажу се фантастичне теорије супротне постојећем искуству
• На критике се одговара ад хок објашњењима
• Број присталица у почетку расте, а затим опада ка занемарљивом броју

Некако, ова последња особина није карактеристична за Србију (Нажалост. Обрађено у претходном посту)

На пример, прве две особине сврставају хомеопатију у патолошку науку, захваљујући тврдњи да што је веће разблажење то је „лек“ делотворнији. Као објашњење ове појаве, нуди се такозвана меморија воде, која се постиже потенцирањем, заправо мућкањем, што можемо подвести под четврти принцип.

Један од озбиљнијих примера патолошке науке је и прича о поливоди. Наиме, совјетски научници су открили да вода пропуштена кроз капиларне цевчице има нижу тачку мржњења и вишу тачку кључања од обичне воде, а такође и другачији спектар. Ови експерименти су, затим, понављани на западу, са различитим успехом, али прича је дошла дотле да се поверовало да је у питању полимерни облик воде који, штавише, има моћ да претвори и обичну воду у поливоду. Прича је расла око 15 година, чак је коришћена у Звезданим стазама да би 1973. дефинитивно било доказано да су особине поливоде најчешће узроковане прљавштином, било из капиларних цеви, било са руку истраживача. На сву срећу, српски теоретичари завере изгледа да још нису чули за поливоду.

Карго-култ наука

Поливода може да се подведе под још једну класу ненаучних истраживања - карго култ науку.

Истинита или не, прича каже да су Јапанци окупирали (падобранским десантима) превентивно већи број острва у Пацифику. Затим су подизали радио-торњеве ради комуникације са базом, и сваког дана имали дриловање. Повремено су им из базе бацали потрепштине, опет падобранима из авиона. Домороци су све то гледали не разумевајући у потпуности шта се дешава. Након одласка Јапанаца, на неким острвима су годинама касније затицани домороци који сваког дана марширају са пушкама од трске или дрвета на раменима и са импровизованим радио-торњем у коме је седео човек са две половине кокосовог ораха на ушима. Чекали су да им храна падне с неба.

Ричард Фајнман користи ове „карго-култове“ да би описао ситуације у којима се људи наизглед баве науком, али само формално. Без правог разумевања како науке којом се баве, тако и метода уопште. Један од примера је Жак Лакан, француски „психоаналитичар“. Без правог образовања како из медицине тако и из психоанализе, Лакан је успешно користио терминологију за коју његови противници данас сматрају да је није ни разумео. Штавише, користио је и терминологију из области са којима није имао никакве везе, укључујући топологију. Ипак, захваљујући својој харизматичној личности, овај „самосвесни шарлатан“ (како га назива Ноам Чомски) успео је да стекне одређени број присталица. Али и да својим шарлатанским методама угрози пацијенте.

Неподопштине у науци

И на крају, када је већ ту „самосвесно шарлатанство“, завршићу са „неподопштинама“ у науци, односно са „свесним искривљењем процеса научног истраживања путем фабрикације података, лажног цитирања, плагијаризма или искривљењем истраживачког процеса на друге начине“. Дакле, ради се свесним фалсификатима.

Нажалост, оваквих случајева има доста, а починиоци се надају што слави што новцу (или обома, јер је то данас прилично скопчано). Јошитака Фуџи, анестезиолог, дефинитивно је постао славан - рекордер је по броју радова који су повучени након што је откривено да је фалсификовао податке (172 рада).

Једна познаница ми је причала да је као студент учествовала у археолошком истраживању које је спроводио њен професор. Окткрили су остатке српске цркве, која потиче из 12-13 века. А мало затим испод ње, остатке византијске цркве. Даље копање је обустављено јер су „ту били Срби и нико пре Срба“.

Мада се људи баве неподопштинама у свим областима, од физике плазме па до социјалне психологије, овде ћу детаљније навести само пример Ендрјуа Вејкфилда, због озбиљности његовог дела.

Радећи као лекар, пре свега као хирург, Вејкфилд је анализирао децу са аутизмом. Без одговарајућег одобрења етичког комитета, деца су подвргавана инвазивним дијагностичким методама, укључујући колоноскопију и лумбалну пункцију. Рад који је заједно са још 12 колега објавио 1998. у часопису Лансет, имплицирао је да се „код претходно нормалне деце“, након вакцинације ММР вакцином (поливалентна вакцина која се даје деци против малих богиња, заушака и рубеоле) јавља аутизам праћен ентероколитисом, односно „аутитични ентероколитис“ како га је Вејкфилд назвао. Ово истраживање је узбуркало јавност, и дан-данас ћете чути неуки свет да вакцинација узрокује аутизам. Међутим, друге истраживачке групе нису успеле да понове истраживање. У самом раду ММР вакцина није била директно именована као кривац за појаву „аутистичног ентероколитиса“ (наведено је да постоји „временска коинциденција“), већ је везу експлицитно навео сам Вејкфилд у интервјуима које је давао у време објављивања часописа, у којима је позивао на обустављање примене ММР вакцине. Позивао је на примену одвојених вакцина против богиња, рубеоле и заушки, на по годину дана.

Тек новембра 2004. године, новинар Сандеј тајмса и канала 4 Брајан Дир, изнео је своје закључке да је Ендрју Вејкфилд фалсификовао комплетно истраживање. Прво, само постојање аутистичног ентероколитиса никад није потврђено. Друго, пре него што ће Вејкфилд објавити своје истраживање, његова супруга је поднела захтев за патентирање моновалентне вакцине против малих богиња. И треће, саму студију је финансирала група која се залаже за забрану ММР вакцине која је планирала да на основу резултата студије подигне заједничку тужбу.

О карактеру Ендрјуа Вејфилда говори и то да је узорке крви деце која нису оболела од аутизма, а која су му служила као контролна група, добио тако што је на рођендану свог сина свим клинцима узео крв и дао им по 5 фунти да купе себи нешто и да не причају родитељима (мали покварењаци очигледно нису одржали реч).

Наравно, Ендрју Вејкфилд све до данас негира да је резултате фалсификовао, и тврди да му је све наместила фармакомафија која стоји иза ММР вакцине. У сваком интервјуу који даје најављује и тужбу против Брајана Дира, али је ипак никада није поднео.