Вашар је био, а на вашару…
Добро, није био вашар, био је Beer Fest и нису биле сабље, пииштољи, ни арапски ат, али јесте било печења (можда не нужно јарећег). Оно што се још могло наћи осим пива, били су разноразни делиоци кондома (из Јазаса и они други), неки који су делили летке против алкохолизма и вожње у пијаном стању, али и борци против генетски модификоване хране (и организама уопште, скраћено ГМО).
Ја не волим кад ме стартују матори проћелави типови. Док су нас (тј. мене и Белоша) салетале нафуране клинке са разних горепоменутих и непоменутих штандова, нисмо се много бунили. Но, таман смо кренули ка излазу, кад ево и ове двојице: „Да ли хоћете да потпишете петицију против генетски модификоване хране?“.
Ја не одолим, него одмах „Зашто? Па ми смо баш за генетски модификовану храну“. Е то њима није било јасно па смо ушли у дискусију — како то неко може да буде за генетски модификовану храну. „Добро, бре, видите ли ви да народ умире по Сомалији, по целој потсахарској Африци, а ви сте против ГМО. А замислите да неко направи храну која би успевала без неких већих проблема и код њих“, рекох. Е, али ајде онда у Сомалији, а зашто код нас? „А зашто ти мало не гајиш пшеницу од пре хиљаду година, ону што је имала само 4 зрна“. Е, али то је укршање, хибриди, а ово је генетска модификација. Ма, рекох, и тад су двојица таквих залудних као ви стајали и тражили да се народ побуни против хибридизације.
Овде се они деле, и један објашњава Белошу како нису они а приори против ГМО већ тога што ту нема довољно транспарентности. На то га Белош пита колико му је транспарентна мобилна телефонија, авиосаобраћај или било шта што подразумева високу технологију.
Други се посвећује мени: „а клонирање?“ - „шта клонирање?“ питам. „Па ти би можда и увео клонирање“. „Наравно“, одговарам, „а ти не би?“. Он, наравно, не би. Рекох „а колико људи умире годишње због тога што нема донора за срце, јетру, буврег, костну срж…“. „Али где је ту крај?“ пита овај. „Краја нема“ одговарам. „Па онда ћемо имати Рат клонова!“ кличе он као свој коначни аргумент. „Одлично. То значи да нећемо имати рат деце и људи који ни не желе да ратују!“ кличем ја.
Уто Белош завршава са оним својим пацијентом и разилазимо се. Сва четворица потпуно уверени да смо управо разговарали са два непоправљива кретена. Ја коментаришем како ми је баш пријало да се мало свађам са неким на улици. Каже Белош „Још кад бисмо нашли неке вернике да нас мало смарају што не верујемо, вече би било потпуно“.