Јуче ми је био рођендан. А ево како ми је текао радни дан:
07:45 био курир, однео пошту
07:50 - 08:10 мењао друга на пријавници
08:10 - 09:30 радио као медицинска сестра, заводио картоне и протоколе пацијената
(од 9:30 до 10:00 је пауза докторима па сам отишао да поједем ужину. Отворио сам је али...)
09:30 - 19:00 радио као дежурни везиста на централи ВМЦ-а
22:00 - 06:00 радио трећу смену на пријавници.
После везе, а пре пријавнице, пита мене старији водник да л' нећу бити много уморан за трећу. Питање је било чисто реторичко, пошто би и било ко други био уморан. Не као ја, али не ни далеко од тога.
Данашњи распоред је био следећи:
14:00 - 19:00 пола друге смене на пријавници
19:00 - 07:00 ноћна смена на вези
пита ме јутрос друг да ли бих могао сутра да будем прва смена на пријавници, од 07 до 14 ч. Рекох, нема проблема, то је само 24 ч рада у континуитету. Након тог разговора силазим низ степенице где ме среће један заставник који ми саопштава да је неопходно да сутра од 14 до 19 будем дежурни везиста, а да данас од 13 до 14 ч куцам неки извештај.
Помислих се: па то значи од данас у 13 до сутра у 19 = 11 + 19 = 30 сати континуираног рада.
Погледан тог заставника и кажем „Нема проблема, признаћу, само ми кажите шта треба да потпишем и где, али да се договоримо, кад одем у затвор да ме тамо пуштају да спавам! Сад знам шта тачно раде онима у Гвантанаму.“
Међутим, нисам куцао то што је требало јер сам већ од 12 радио на вези, до 14. Зове у то време жена, ја се јавим „Војна хитна, слушалац Бургић“ каже жена „Бургићу па ти си свуд.“ Мој одговор биће на грбу породице Бургић када такав буду направили хералдичари:
Увек Бургић, свуда Бургић