Врњачка бања, како се хвале у њој, представља начу најпознатију и највећу бању. Ни један ни други разлог нас нису одвукли тамо, али смо веровали да оба суперлатива носе као консеквенцу (или премису, зашто да не?) развијеност туристичке понуде. Знали смо и да је USAid уложио извесну своту новца у осавремењавање Бање и подизање туристичке свести Бањана.
Сам пут до Бање је нетривијалан. Ибарска магистрала је одмах испала као опција, а остала је дилема БГ-Батровци-КГ-КВ-Врњачка Бања или БГ-Појате-Врњачка бања. Други пут је дужи, али квалитетнији захваљујући томе што се краће вози ван аутопута и што добар део припада Крушевац-путу који путеве (ван Крушевца) одржава у прилично добром стању.
Читава бања одише аљкавошћу и небригом. Први сусрет са аљкавошћу је извор „Снежник“ - две кугле су разбијене. Често се сетим Ђинђићевог коментара у Фабрици каблова у Јагодини „могу да разумем да чекамо приватизацију и стратешког партнера, али зар нам је потребан стратешки партнер да заменимо батерије на сату у кругу фабрике?“
Увече одосмо на палачинке у палачинкарницу/пицерију/италијански ресторан гласовитог имена „Наша ствар“ (Cosa nostra). Ресторан је отворен неколико дана раније, уређен врхунски, у сам ентеријер види се да је много уложено - столице су фотеље, на свим столовима килограми кристали, али нема палачинки. Одемо назад до Променаде и нађемо кафе који је и палачинкарница са палачинкама. Има палачинки, има пића, али нема чаша ни прибора за јело - палачинке у шаке, флашице на сто. Прибор не деле због инспекције (вероватно санитарне).
Другог дана купили смо крофне са џемом за доручак. Лепе крофне, али нема џема. Ни у траговима. Након шетње по Бањи, током које смо установили да није тривијално наћи аутобуску станицу, вратисмо се у „Нашу ствар“ да пробамо бањску пицу. Први шок: у читавом фенсерају за једним столом недостају два тањира, али има мрвица вишка. Седамо за други сто, наручујемо, али онда чујемо реч која ће нас пратити док не одемо из Бање: НЕМАМО! „Немамо точени Јелен од 0,5л. Али имамо Туборг. Од 0,3л“. Ах да, пице. Па, биће да је кувар негде чуо за пице и нашао пар рецепата, али никада није виео како пица треба да изгледа. Такорећи, самоуки пица мајстор. Некако смо их појели, али смо остали забринути - ако кувар не зна како се прави пица, шта ће да ради кад му неко наручи Соте Строганов (који имају на менију). И још нешто. Сећате се оног кристала по столовима. Кристал смо склонили у страну а цура нам је донела кечап у пластичним бочицама, онако како су га купили у Ц маркету (уф, пардон, Δ-и). Добро, „Наша ствар“ је дефинитивно прецртана са листе наших ствари.
Током шетње до чувеног споменика који бди над Променадом, дочекало нас је друго сведочанство о аљкавости - смеће. У неограниченим количинама. Повратак на Променаду, нова палачинкарница (са прибором), али опет нечег нема. Ситнине (тачније крупнине) за кусур. А немају ни „Политику“ - тек један киоск од 10 има ту новину. И то не онај који се зове „Политика“.
Трећи дан почиње доручком. Покушајем да доручкујемо. Знате ли када поједине животиње, па и читаве врсте, почињу да изумиру? Онда када им је потребно више енергије да дођу до хране него што им та храна обезбеђује. Умало да нам се деси таква ситуација у покушају да доручкујемо. Испред једног кафеа стоји табла „Доручак 200 дин“. Уђемо, али знајући за бањанску узречицу „немамо“, прво питамо „постоји ли доручак о коме говори табла која се налази испред вашега угоститељскога објекта?“ Одговор који смо добили заслужује почасно место у антологији угоститељства „кувар НИЈЕ У СТАЊУ да вам спреми доручак“! Након још неколико узалудних покушаја нађосмо објект у коме има и доручка. Наручио сам пљескавицу под претпоставком да сви који живе јужно од Саве умеју да је направе. Претпоставка ми није била у потпуности нетачна. Јелена наручи сендвич са сувим вратом, онакав какав имају у јеловнику. Кад, не лези враже, ето нама нашег дементног конобара (сенилна, не јувенилна деменција - оправдана и очекивана). „НЕМАМО суви врат. Може ли пршута?“ Ајде, дај шта даш, док нисмо изумрли. Кад, не лези враже и даље, Јелена добије и своје и моје прилоге (које не једе). Ту ми је пукао филм - извичем се на дементног сениора, али помоћи није било: морала је другде да потражи доручак. Младалачка наивност ју је навела да на другом месту затражи парче пице. Испоставило се а и ту ради неки самоуки мајстор. А можда је у питању тајни рецепт који се учи у локалној Угоститељско-туристичкој школи, али пица је у Врњачкој бањи дефинитивно део локалног садистичког фолклора.
Архитектура Врњачке бање представља занимљиву (?) мешавину … па, ваљда свега. Од „вила“ које ће се срушити до пролећа (а и раније ако изнад њих нешто пролеће), преко соцреалистичких хотела, хотела ранотранзиционог стила врњачкобањског типа па до познотранзиционих зграда чудноватих боја и облика које сведоче да зрењанинска грађевинска инспекција није јединствена у Србији. Хотелско туристичко предузеће Фонтана поседује практично све хотеле у Бањи, захваљујући чему им хотели изгледају очајно, а услуга појачава утисак.
Возић, заштитни знак Врњачке бање, не вози. Није сезона. Организатори ђачке екскурзије ипак су некако намолили људе из аутосаобраћајног предузећа Морава да их провозају по граду. Како су возача вероватно извукли из њиве за тај послић, тако се и понашао - као да вози кромпире. Пројурио је крај нас, а онда направио полукружно таквом брзином да је последња два вагона пуна деце попео на тротоар а оборио жардињеру.
Занимљива појава у Бањи јесу бицикли за двоје. Ови бицикли нису јединствени, виђао сам их и по Новом Саду, али је јединствена цена - 250 дин / 30'. Још је занимљивија последица ове цене. Петоро ђака да по 50 динара, а онда се возе по 20' а осталих 10' трче за бициклом чекајући свој ред. То би ваљда био нови спорт - Врњачки биатлон. Оваква цена и ограничен џепарац који деца носе са собом значи да власник тих 4-5 бицикала тешко узме више од 1000 динара дневно. Да је цена 100 динара за пола сата, вероватно би и ђаци и пензионери (а не зна се којих је више) возили би те бицикле по цео дан, а пара би пару стизала. Али то очигледно захтева за нијансу превише тржишне иницицијативе.
Ипак није све црно. Две похвале иду Wellness центру у Новом Меркуру и кафани Ђерам. Храна у Ђерму је одлична а услуга прописна. Wellness центар је професионалан и нећете зажалити ако га посетите када одете у Врњачку бању. Ако, после овог текста, икада одете тамо. А немојте. Знам да ја нећу.
Морам да нагласим да је туризам у Врњачкој бањи у потпуности прилагођен двема циљним категоријама - ђачким и пензионерским екскурзијама. И за такву посвећеност бањани заслужују честитку. Клап - клап - клап. (Видимо се када будем у пензији. Можда.)