Седим тако на неурологији (или лежим, или шетам и штагод), осећам се добро, резултати кажу да сам добро, скенирали су ми и главу (и нису нашли ништа), решавам судоку и укрштене речи... Око мене људи леже у пеленама, једна жена јауче на сав глас и дању и ноћу, и сећам се босанца у Јасеновцу:
„Стојимо ми тако у реду пред неком јамом, а поред један са металном штанглом звекне сваког у главу и овај упадне у јаму. Стигô ја на ред, звекне ме онај у главу - ништа. Звекне ме поново - ништа. Распитди ме из све снаге - пуче она штангла, морали да траже другу. А ја гледам, направио се ред иза мене, људи стоје, гледају ме, жив ме блам поједе...“
Преле
Једна жена има диплопију због које не може да процени удаљеност до објеката. Каже „ма возим ја и бицикл, само морам да жмурим на једно око, али носим тамне наочаре да ме људи не виде шта радим. Али ставићу повез преко једног ока, није проблем“.